На гробљу у селу Жунови, јуче је  сахрањен  соколачки пјесник и прозни писац Миланко Боровчанин Ромсок.

Претходно је у цркви Свете Петке, у Војничком спомен-гробљу „Нови Зајтинлик“, у  присуству Миланкове родбине и бројних пријатеља, опијело служио соколачки свештеник – протојереј ставрофор Мирослав Вујичић. Потом је тужна колона кренула у Миланков завичај – у Жунове, гдје је испраћен у вјечност.

Памтићемо Ромсока, прије свега, по доброти и часном животу, храбрости у страшним ратним годинама,  хуманим дјелима, по пјесничком и прозном ствараштву,  као хроничара рана и патње српског народа на  завјетној гори Романији,  судионика бројних похода планинара... Кажу – тешко је бити добар човјек, али, да се тако може живјети показао је наш Миланко. Наш, с разлогом  исписујем ову ријеч, јер је  свим својим бићем припадао Романији, Сокоцу, свима, онима који су га познавали, али и онима који се никад нису с њим срели.

На гробљу у Жуновима,  о Миланку је говорио његов велики пријатељ- пјесник Миленко Јевђевић. Било је то обраћање  које је би измамило сузе и људима „ срца камена“. Зато би био   гријех изоставити  једну једину ријеч из Јевђиног обраћања на  тужном скупу у Жуновима.

 Драга породицо Боровчанин,

Поштовани оче, кумови, родбино, комшије и пријатељи нашег Миланка,

Хвала вам што сте ми одобрили да се обратим и кажем које слово о једном великом човјеку док је још ту, међу нама.

Миланко Боровчанин рођен је 1954. године у Подгајинама, од оца Војина и мајке Драгиње. У родном крају, смјештеном у живописном међурјечју романијских сузница Каљине и Биоштице, започео је своје школовање и дружење са вјетровима, који ће све до јуче ковитлати и њега и бреме његовог живота.

У Сарајеву је стекао звање медицинског техничара, а радни вијек провео у Психијатријског болници Соколац, помажући у лијечењу, како је то сам знао да каже, „цвилотужних, посрнулих и оронулих душа људских“. Оженио се, стекао дјецу и унучад, и искапио своје чаше меда и жучи, које нам живот неминовно, и у различитом омјеру, приноси уснама. Као и сваки ђед поносио се и лијечио причама о ђачким и спортским успјесима својих унука Луке и Катарине.

У зрелим годинама добио је надимак РОМСОК. Никада га нисам питао како се то догодило. Довољна је била очитост да су се у том надимку загрлили Романија и Соколац. А, управо, у романијском крају су живјели и остављали свој печат и задужбине многе знамените личности: од Старине Новака па до потоњих подвижника и умственика. Усуђујем се тврдити како је наш РОМСОК својим Романијцима оставио вјечну и богату задужбину која станује у његових двадесетак написаних књига.

Ромсокова проза и поезија објављенe су у бројним панорамама, прегледима, зборницима и књижевним часописима. Неке од његових пјесама уврштене су и у Антологију поезије југоисточне Европе. Добитник је више књижевних награда. Био је члан „Удружења књижевника Србије“ и „Удружења књижевника Републике Српске“. Један је од оснивача књижевне манифестације „Видовдански пјеснички сусрети“ у Сокоцу и уважени члан Планинарског друштва „Гласинац“.

Драга браћо и сестре,

Дубоко вјерујем да сте, мање-више, знали све ово што рекох, али, исто тако, дубоко вјерујем да сви нисте знали колико је несвакидашње људске доброте становало у нашем РОМСОКУ. Винуо се изнад ових простора попут јеке из гусала, као боров полен, мирис романијских трава и благодат редушњака. Увјек заодјенут скромношћу трудио се да жуч из мастионице разблажи трпњом и непристајањем на гордост и самољубље. Био је слуга величини и одани патриота. О томе свједоче ране које је донио са Вуковара и орден „Крст милосрђа“, који се према Уставу Републике Српске „додјељује за изузетне заслуге према држави, тј. за нарочито истицање у пожртвовању и храбрости, те њези рањеника и болесника за вријеме борбе.“

Било би добро да је држава послије рата имала захвалнију и издашнију руку када је требало видати твоје боли, драги мој пријатељу РОМСОК. Но, та прича се код нас Срба одавнина брижно чује па брзо пречује. Углавном, ти си своју животну корачницу откорачао чистог срца и уздигнуте главе. По томе ћете памтити и на тебе бити поноси твоји потомци и ми који смо те познавали и братски вољели.

Путуј, брате Миланко,   висинама свог Завичаја којег си толико волио и о којем си писао:

„Љето, зима и прољеће,

удар грома, Сунце, кише,

цвијет трешње дивурице,

трна, глога и такише,

ко у теби

нигдје више не мирише“.

Нека ти Господ тамо душу прими и на свему опрости!

Воли те твој брат Јевђо.

У име Борачке организације општине Соколац, поред вјечног почивалишта Ромсоковог, говорио је његов пријатељ, комшија и саборац у редовима чувене Прве романијске пјешадијске бригаде – Срето Пантић.

Издвојили смо  дио  обраћања  које се односи на  ратни пут Миланка Боровчанина Ромсока.

-Пјесник и ратник, припадник Војске Републике Српске, писао је из душе. У његовим причама смјештене су тешке  ране минулог рата. Ромсоково стваралаштво је  својеврсни споменик страдању српског народа на овим просторима. Ратујући као припадник санитета  Соколачког батаљаона чувене Прве романијске пјешадијске бригаде,  поред пушке, носио  је и перо, биљежио  подвиге својих сабораца и најстрашније  тренутке на бојиштима.

Миланко је  током Одбрамбено – отаџбинског рата дао велики допринос у оквиру санитета Војске Републике Српске. Из сјећања никад не може бити избрисано његово подвизништво и несабична  помоћ рањеницима. На првим линијама одбране, без страха, улазио је у ватру, тамо гдје  често није смио нико, из загрљаја смрти избављао тешко рањене другове. Много је оних који су данас у животу захваљујући Ромсоковој храбрости у  тренуцима  када је  смрт била гласнија од живота. Треба посебно нагласити да су из поменутог батаљона погинула тројица  санитетских техничара и да је то био једини батаљон чије су санитетлије  биле на првим линијама фронта. Миланко је  одликован   Орденом крста милосрђа,  највишим одликовањем за  медицинске раднике.

Миланков дјед по оцу – Бошко, у Првом свјетском рату је  одликован  од стране краља  Петра првог Карађорђевића Сребреним орденом за храброст. Бошковим стопама кренуо је и његов унук Миланко, чији је ратни пут био дуг,  од Вуковара, гдје је тешко рањен, па  преко скоро свих ратишта у БиХ, на којима  се бранила и одбранила Република Српска, рекао је Пантић.

Одјездио је у небеске висине наш Ромсок, а нама оставио обавезу   да га помињемо, поново прелистамо странице књига које је написао и оно што су о његовој храбрости и племенитости  забиљежили  хроничари  потоњег рата у БиХ, присјетимо се похода ненадмашног љубитеља природе на  планинске  висове диљем Балкана и  много тога другог што сјећање на драге људе чини бесмртним.