Миланко Боровчанин Ромсок је рођен 10. фебруара 1954. године у селу Подгајине на Романији. Док није било организованог планинарства на Сокоцу био је активан члан ПД "Жељезничар" из Сарајева, учесник бројних трансверзала.

Један је од оснивача планинарства на Романији када су 1977. године постављени су темељи Планинарског друштва “Романија” и неколико година био је на челу удружења, на функцији предсједника.

Стари и искусан планинар освојио готово све врхове у бившој Југославији, међу којима су - Триглав, Маглић и Бјелашница.

Боровчанин педесет година ходио је гором Романијом, истицао да је планинарство умијеће сналажења човјека на планини, у простору обраслом шумом и омеђеном стијенама, а да, при том, понесе утиске скривене природне љепоте.

Миланко је био активни члан Управног одбора друштва, својим радним доприносом уложио је труд у изградњу планинарског дома "Црвене стијене" на Романији.

Аутор је више запажених збирки поезије и једне антологијске поеме. Његова књига “Приче са планина” промовисана 2018. године врста је туристичког водича која промовише планинарење, а у њој је се налазе подаци о најузвишенијим котама Романије, Јавора, Деветака, Копита, Маглића, Зеленгоре. У њој је описао све крајеве које је са планинарском дружином обилазио.

Миланко је аутор планинарско-туристичког водича, брошуре под називом "Романија зове". Брошуре која има велики допринос планинарству, туризму, спортистима и свима који ће у њој наћи упутства за кретање планином Романијом.

И на овај начин се одужио планини "Романији, једној од највећих завјетних, духовних, митских, слободарских вертикала српског народа исказао љубав и приврженост својој завјетној планини.

Његова објављена књижевна дјела су: Са вама сам умирао и ја, Молитва, Небески трептаји, Немири, Самртни сан, Сновиђења, Истоке душе

Заклетва, Срце пуно звијезда, Нећу никуд, не дам ништа, Јауци из таме, Куд год да кренем теби се враћам поново", "Лукина књига" , "Приче са планина".

Радни вијек је провео у Психијатријској болници Соколац, помажући како је наводио у лијечењу „цвилотужних, посрнулих и оронулих душа људских“. Обављао је дужност медицинског техничара у зони борбених дејстава, током минулог одбрамбено-отаџбински рата.

За подвижништво у ратном санитету, за вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата, 1994. године, указом др. Радована Караџића, првог предсједника Републике Српске, одликован је Орденом Крст Милосрђа.

Од својих Подгајина, Каљине, Биоштице и предјела око њих, опростио се последњом књигом "Некад било (сјећања)" коју је, иако тешко болесан, успио објавити 2026. године.

Миланко је добитних бројних књижевних награда, међу којима издвајамо Диплому и медаљу књижевника Русије - Московске подружнице, а поводом 24. их Видовданских пјесничких сусрета добитник је признања сусрета – “Повеља” за животно дјело.