Кажу бјелосвјетски путници да враћање на иста, већ виђена мјеста, умањује ионако мале шансе да се све види, ногом и руком дотакне, што је природа под будним оком Небесника стварала у минулим милионима година. Али има мјеста која нас зачарају својом љепотом. И морамо повремено да им се враћамо. А то „морање“ увијек с радошћу прихватамо...
Ево, овако је почела од моја прича о походу на Маглић 2016. године. Тада сам заиста мислио да је то наше задње виђење. Лијепо сам га изљубио на растанку и усмено и кроз причу захвалио се на пријатељству које траје више од четердесет година. Кроз то минуло вријеме један другом ништа нисмо учинили нажао; ја му нити једним својим поступком нисам упрљао дјевичански чисто лице, а oн ме је ваљда и због тога увијек примао и испраћао без иједне огреботине иако сам понекад, у раној младости, био и поприлично неопрезан и несташан.
Ето, тако сам ја био испланирао наш растанак, али све је било узалуд. Мој драги пријатељ Миленко Јевђевић, који је као и ја однедавно постаo прави заљубљеник у љепоте Маглића, наговорио ме је да заборавим на растанак са планином.
Е, баш му је било тешко да наговори 'рибу да у воду скочи'. Придружио нам се његов пријатељ (од сада и мој) Горан Давидовић из Београда.
Далеко би ме одвело да овом приликом кажем о свему што смо доживјели дружећи се с Маглићем, Волујаком и Трновачким језером. Зато ћу само рећи да су ови крајеви уз мене добили још двојицу истинских поштовалаца и заљубљеника у њихове неизмјерне љепоте.